Oaza je mesto unutar tebe

 

Putovanje je izazovno.

Neki dani su posebno iscrpljujući i naporni. Neki očaravajuće lagodni.

Koraci su teški, pa laki. I opet teški.

Prtljag pritiska ramena, tesno je, nema mu mesta na ledjima.

 A neophodan je. Bez njega ne znam šta bih, kako bih se zaštitila, sklonila, spasila. Vukljam ga uvek sa sobom. Povijam se, mrzim ga i plačem od njegovog žuljanja. no idem sa njim dalje. Daje mi sigurnost.

Mračno je noćima, nema mesečine, nema zvezda, nikakve orijentacije.

Napred! Kuda je to napred? 

Zastadoh. Stojim i čekam da se ukaže put. Ne vidim ništa osim mraka oko sebe.

Slušam.  Ali ne znam šta čujem. Uši zvone nekom poznatom melodijom iz prošlosti. 

Polako svanu dan.

Raskrili se beskrajno plavetnilo.

Sunce zablista. Svaka i najmanja tačka dobi senku. Sve snažnije, prži sve pod sobom. Moram da se sklonim.

Tražim sklonište, hlad u beskrajnom moru peska. Vodu da utolim žedj i nahranim dušu. Mesto da spustim glavu i odmorim. Da zaspim, spavam i odsanjam sve snove koji se roje u mojim tamama a nisam ih dotakla. Da spoznam ideju koja me nosi kroz bespuća kojima hodim. Odbacim suvišni bagaž . Da budem ja, cela, potpuna.

Naprežem pogled. Naslućuju se  obrisi nečega preda mnom. Neko mesto ili titrava halucinacija iscrpljenosti?

Miriše svežinom, osećam je na koži.

Korak po korak idem napred. 

Vidim palme zagrljene oko vode. Izdužile im se senke pa, onde, onde, boje je zelenom i plavom, daju joj dubinu. Po površini svetluca sunce u hiljadu kopija. Svaka za sebe, jedna mala zvezda.    

Oko mene zuji, brunda, nekakav žamor se čuje. Otpuštam prtljag sa olakšanjem, gledam oko sebe. Osluškujem, upijam mirise.

Stigla sam, konačno sam tu.

Zahvalna se klanjam pred tim veličanstvenim prizorom. Bog je milostiv.  Mogu da dišem duboko, da se napijem vode, da stanem. Mogu da igram i pevam. Mogu da plačem i da se smejem. Mogu šta god da poželim.

Oko mene nepoznata lica izmešala se sa sećanjima. Jedan od njih sliči nekome iz moje prošlosti. Smeje se istim zvonkim smehom ali lik se ne slaže sa onim u meni sačuvanim. Žene prodornih pogleda, odevenih u šarene i crne haljine me prate.

Oseća se olakšanje i radost onih koji tu borave. Prihvatanje i podrška. Ali i neka budnost. U tom metežu glasova, boja, dovikivanja i uzbudjenja ima i onih koji se drže malo zasebno. Ne žele da budu vidjeni. Njih kao da ne interesuje ništa a pomno prate svako kretanje. Snishodljivo iz senke upravljaju celim, vukući nevidljive konce.   

Prilazim vodi i ogledam se u njoj. Kao dva ogledala postavljena tačno jedno naspram drugog oslikavaju se u beskraju slike iz mojih očiju. Ponirem u dubinu.

Pronašla sam svoje mesto, svoju skrivenu OAZU.

Pronašla sam Oazu, u sebi. OAZA – Vaš pratioc na putu samospoznaje.