Životne krize kao šanse razvoja  –  Ridiger Dalke

Kineski znak za krizu sastoji se iz dva dela: jedan simbolizuje opasnost, a drugi simbolizuje priliku. To znači da je kriza opasna prilika.’

Poreklo reči vodi iz starogrčkog. „Κρισις, krisis, izvorno – mišljenje, odluka, procena; kasnije – zaoštravanje’, ukazuje da je neka situacija na vrhuncu i prekretnici i da najčešće zahteva reakciju.

Kroz krize i iskustva rastemo. One nas teraju da tražimo odgovore. Da se pitamo, istražujemo nove teritorije ili se vraćamo zaboravljenom znanju.

Tokom preležanih dečijih bolesti, u pubertetu, polaskom u školu, okončanjem škole ili studija, osamostaljivanjem, ženidbom, udajom, trudnoćom, roditeljstvom, izgradnjom doma, zapošljavanjem, odlaskom dece, u menopauzi, odlaskom u penziju ili smrću dugogodišnjeg partnera.

Neke od ovih iskustava su prirodom dana a neka deo naše kulture.

Svako iskustvo u sebi nosi potencijal da nas obogati ličnim rastom ili da nas oslabi. Ne samo ono ružno ili neprijatno već i lepo, prijatno. Naša reakcija na izazov direktno utiče na rezultat kao i vrednost koju ćemo tim iskustvom dobiti.

Kroz krize učimo da prepoznamo prioritete u našim životima, da sam život više cenimo, da izgradimo ili učvrstimo veze sa partnerima, decom, prijateljima, da pronadjemo veru i pojačamo samopouzdanje, da budemo pažljiviji sa našim zdravljem, da se manje potresamo oko sitnica i da ne uzimamo sve previše ozbiljno.

Krize je važno svesno procesuirati jer poučeni ličnim iskustvom, savladavanjem tih prepreka ili izazova, pronalaženjem puta i odgovora kroz sopstveni proces preispitivanja, postajemo samopouzdaniji, otporniji, a znanje koje time osvojimo je zauvek u nama utisnuto i na njega se uvek iznova možemo osloniti u slučaju nove krize. 

Na koji način se možemo suočiti sa jednom krizom? Šta to znači prepoznati je kao šansu i radom na njoj, kroz pitanja i traženje odgovora, doći do skrivenog blaga koji ona sa sobom nosi?

Moj put nije puno drugačiji od mnogih.

Odrasla sam okružena bolestima i medicinskim „tetkama“, patnjom voljenih osoba, strahovanjem za njihovo i moje zdravlje i željom da se nešto učini. Sve to me je navelo na put medicinske škole, doškolavanja u insotranstvu i radom u zdravstvenim ustanovama.

Suočena sa realnom patnjom ljudi i dramatičnim kliničkim slikama, u razgovorima sa tim bićima koja su patila, ostala mi je u sećanju rečenica jedne drage mlade žene koja je umirala od raka.

„Kako mi se ‚ovo’ moglo dogoditi?!“

Kako se to samo dešava? Šta smo skrivili Bogu, sudbini? Ima li to uopšte veze sa bilo čim ovozemaljskim?

Usled sopstvenih patnji i strahova pošla sam u potragu za rešenjima. Rešenja se nalaze kada postavimo prava pitanja i otvoreni, sačekamo odgovore.

Bili su to odgovori koji su meni dali mnogo više materijala za aktivno učešće i rad. I učinilo mi se verodostojnim.

Trebalo je da prodju godine, decenija i malo više, da bez bojazni stanem iz onog što sam na samoj sebi osetila i doživela:

-mi imamo mnogo veću snagu i moć nego što smo je svesni i što je uopšte sebi dopuštamo,

-moć promene leži u nama a sa tom promenom menja se i naše stanje, svet oko nas,

-niko ne poseduje toliko znanje da može proricati životni vek, čak i u najtežim situacijama,

-uvek imamo mogućnost da izaberemo da budemo onaj jedan promil „čuda“ ili spontane remisije,

-život je neizreciva sila koju nije lako poništiti.

Vrlo važan uvid za mene je bilo i to da po slobodnom izboru ne moramo ništa!

Čak ni da sebi pomažemo, da se lečimo, da tragamo i ispitujemo.

Mi imamo puno pravo da svoj život živimo baš kakav jeste ili kako ga doživljavamo. Sa svim dubinamam i visinama. Da budemo neraspoloženi, ljuti, ozlojedjeni, da krivimo druge za svoje stanje i da izbegavamo odgovornost. Ili da budemo srećni, bezbrižni i zadovoljni.

Svaki život, sa svojim izazovima je jedno beskrajno polje za rast i razvoj. Nas samih. I uvek će biti, bez obzira živeli ga svesno ili ne.

Ukoliko odlučimo da pustimo da neka nevidljiva sila upravlja i vodi, nećemo pogrešiti. Sila će voditi  nas i naše živote. Doživećemo mnogo neslućenog i za mnogo toga ostati uskraćeni.

Kao i u svesno vodjenom životu uostalom. Sva iskustva koja postoje nemoguće je imati u jednom životu.

Razliku izmedju ta dva života čini naš doživljaj i želja da budemo ili aktivni učesnici koji se usudjuju da biraju puteve i iskustva ili da se bespomoćno prepustimo oluji.

Onda kada dodjemo u situaciju koja je za nas neizdržljiva i kada poželimo da nadjemo rešenje, to ćemo učiniti.

Ako sada nismo na tom putu, nije nikakv greh ili manjkavost.

Kada budemo spremni, krenućemo na jedan jedini put koji postoji a o kom se od vajkada sveta govori: put ka sebi.

Oaza je mesto koje vam nudi oslonac u zahtevnim periodima, sa željom da u sebi probudite snagu za suočavanje sa izazovom i aktivnim učešćem okrenete ga u svoju korist.