Patnja kao model postojanja

Mnogi od nas odrastali su ili odrastaju u nepovoljnim uslovima psihofizičkog i emocionalnog razvoja. Sukobi unutar porodice, medju roditeljima, medjugeneracijski sukobi, postavljanje krutih pravila ponašanja, verbalno i fizičko nasilje, finansijske krize, silent treatment, samo su neke od varijacija na temu.

Ono što smo doživeli kao modele ponašanja u našim domovima tokom formativnih godina, poneli smo i verovatno nosimo i dalje sa sobom, u sebi, duboko utisnuto poput nevidljivog žiga. 

Naše reakcije u kriznim situacijama, u izazovima, pri donošenju odluka, bazirane su najverovatnije na osnovu tih dubokih utisaka.

Mi ih usvajamo kao naše lične a u stvari su sabrana iskustva ko zna koliko generacija unazad.

Možemo slobodno reći da smo trimovani sećanjima iz prošlosti naših predaka, teškim iskustvima iz previranja u kojima se naše pleme, narod, nacija nalazila stotinama godina unazad. Iz takvih iskustava, nesvesno a ipak duboko utkano u našu genetiku prenosio se i model patnje kao časnog života. Borba za samostalnost, odbrana integriteta, zaštita slabih, siromašnih, ranjivih, kojima se treba pomoći.

Često je patnja, kao karakteristika plemenitog života, uz počast skoro, prenošena sa kolena na koleno.

Samo ako patimo stvarno smo živi.

Dok stradamo, i što više stradamo i više se borimo, teramo inat sudbini ili nekom „neprijatelju“, mi imamo gorivo za naše podvige.

Ta fascinacija patnjom kao oblikom dokazivanja sebe i svojih kvaliteta („Na muci se poznaju junaci“!) ide nekada jako daleko, duboko, fanatično i nadasve nesvesno.

Nesvesni programi nas nagone da tražmo i vrlo često nalazimo situacije koje potvrdjuju našu potrebu i zavisnost od patnje.

Nesvesno biramo partnere, poslove, prijatelje, životne okolnosti koje će tu patnju potvrditi i nama dodatno dati energiju, kreiranjem stanja stresa, da se sa nečim borimo. Može nas takodje paralizovati, sputati. Nagnati da ostanemo zarobljeni u patnji i nemoćni, potpuno se predamo.

Šta znači tražiti patnju?

Srpski jezik ima više izreka koji to stanje vrlo plakativno predstavljau: „Traži djavola“, na primer.

Ili kada od dva izbora izaberemo onaj u kome je patnja takoreći programirana: „Sreća te gleda, djavo ti ne da“.

Taj djavo, nije neko maliciozno biće, spoljašnja sila, već neka od blokada u nama, programi kojih nismo svesni i koje sledimo jer smo tako vaspitani, sa time smo odrastali ili nam je najlepšim bojama predstavljano kao vrhunac časti.

Nekada, patnja se doživljava kao izdržavanje kazne za zločin koji nisi počinio. Ali si svejedno u tamnici.

Zavisnost od patnje često je prisutna kod osoba koji ne dozvoljavaju sebi da se oslobode negativnih porodičnih obrazaca. Oni misle da ne zaslužuju drugačiji život, nisu časni ako imaju lagodan život, da time izdaju svoje korene. Vrlo često promena izlazka iz patnje, vodi u suočavanje i udaljavanje od sopstvene pateće porodice.  Jer, ti si zadovoljan, srećniji, mirniji u sebi a svi oko tebe su u bolu i patnji.

Ako ih upitamo zašto pate i možda još važnije šta je to što mogu da urade da iz patnje izadju, ili ne znaju odgovor ili odbijaju to rešenje izlaska iz patnje jer drugačije ne može biti.

Obzirom da smo ti koji pitanje patnje stavljaju pod lupu često bivamo karakterisani kao oni kojima je „lako“ jer nemaju „muku“, nismo zreli da to razumemo ili smo samoživi i gledamo samo sebe.

Ostajanje u patnji bez suočavanja sa njom, bez sagledavanja nužnosti, smisla, i intenziteta patnje kao i potencijalnih rešenja, vodi u začarani krug. 

Isti osećaji kreiraju iste misli, iste misli ista dela, ponavljanje istih radnji vodi u ostajanje u kvalitativno istom životu. Isti život patnje kreira dalje ista osećanja.

To je nesvesno koračanje kroz „dolinu bola“ i odbijanje preuzimanja odgovornosti da budemo srećni i potražimo makar jednu malu mrvicu lepote, ispod nekoliko velova, slojeva, koja nam bar nekoliko minuta može ulepšati dan.

Ulepšan dan, sat, čak minut je već put ka ulepšanom životu.

Zamislite samo: umesto nesvesnog „kačenja“ za one koji nam srozaju dan ili životnu etapu, mi krenemo u potragu za onim što će nas opustiti, dopustiti da pogledamo priču iz druge perspektive i izaberemo život bez nepotrebne patnje. Put, na kome ako istrajemo, dovešće da se periodi patnje, iako neminovni, drugačije dožive.

Važno je dodati da, potpuno odsustvo životnih situacija u kojima ćemo patiti, nije moguće. Ali je itekako moguće da svedemo te trenutke na one gde je to zaista opravdano i neizbežno.

Patnja nije isključivo loša. Kroz nju prodiremo do pravih sebe. Ona nas poput alhemičara pretvara u zlato. Tada je smislena, jer nas nagoni da preduzmemo korake: krenemo na put izlaska iz tame time što ćemo uneti svetlost.
Ni jedna duboka analiza sopstvenog bića nije potekla iz proste sreće i zadovoljstva. Još iz antike je poznat navod Ahileja da je Zevs stvorio ljude „da pate, pate do istine“.

Ako patnja traje dugo i preti da nam uruši život, važno je da joj se posvetimo.

Jasna, konkretna pitanja koja postavimo sebi mogu nam pomoći da dodjemo do odgovora koliko je naše stanje stvarno bezizlazno i šta možemo da učinimo da se naša situacija promeni.

Neka od pitanja koja možete sebi postaviti kako bi došli do saznanja da li je vaša patnja zaista smislena ili je deo nekog nasledjenog porodičnog mehanizma, jesu:

Šta je uzrok moje patnje?

Kako je osećam?

Gde je osećam?

Da li želim da patim?

Da li moram da patim?

Da li je to nešto što je nepromenjivo?

Da li je realno (ili je naša pretpostavka o nekom dogadjaju koji se možda u suštini i nije desio)?

Kako bi se u istoj situaciji ponela moja najbolja drugarica, najbolji drug (ili neko blizak)?

Šta mogu da uradim po tom pitanju?

Oaza je tu za vas.

Da se čujemo, vidimo i da zajedno tražimo rešenja!