Otpor prema promeni

„Zašto se već jedom ne promeniš?“

Zašto ne skočimo svi u reku promena kad tako puno obećava!?

Ako ste u nekim godinama četrdeset +… i čujete kako neko kaže da je sve u vašoj glavi, da je svako kovač svoje sreće, da rešenja uvek postoje, sve može da se reši i svako može da ima srećan život – možete osetiti bes, ljutnju i razočarenje.

Takoreći, ceo svoj život ste potraćili a mogli ste biti srećni. Samo niste.

Sada, kada imate te godine a ceo život vam je bio pogrešan znači i vi ste pogrešni. I šta i kako sada menjati.

Javlja se otpor. Otpor se može pokazati i u strahu od napuštanja poznatog. Kad izgubite tu vašu etiketu (kad je odbacite u procesu rada na sebi): brižna majka, nežan tata, veran muž, predana žena, dobar radnik, prijatelj, žrtva lošeg muža, svekrve, društva. 

Kad napuštate stare okvire, dolazi do deinstalacije tog starog programa. 

A šta ste onda? 

Taj osećaj ništavila, bezvrednosti, DEZINTEGRACIJE, je toliko veliki i strašan da je sve staro, ma kako nakaradno, lakše i podnošljivije. 

Kad se deklarišete kroz nešto, na primer kao ja: voljena sestra, ćerka, brižna unuka, podržavajuća supruga, super medicinska sestra, dobra drugarica, vredna, uspešna, lojalna, spremna, i kad spoljne potvrde tih vrednosti usled nekih odluka i promena više nema – nastupa takvo beznadje da ne znate da li uopšte postojite. 

Zato mnogi od nas nastavljaju sa onim starim, poznatim. 

Poznavanje onih koji su ipak uspeli budi nadu

A, da li vam je neko ikada rekao koliku hrabrost treba imati da se podnese da nisi ništa?

I koliko njih je stvarno odbacilo sve te stare etikete, sišlo u svoj lični pakao, raščistilo gužvu i krenulo nazad gradeći sebe nove nanovo?

Reći ću vam.

Malo. Jako malo. 

Jer boli, jer je naporno. Preti da te poništi. Pretvori u prah i pepeo.

Mit kaže, Feniks se izdigao iz pepela. I postoje oni koji su uspeli. To neka vam bude zvezda vodilja. I svaki pokušaj se isplati, svaki i najmanji pomak je veliki uspeh. A ako ne uspete da postanete nova, bolja verzija sebe u planiranom ili očekivanom roku, nije strašno. Niste vi pogrešni niti kukavice. Samo se nije desio trenutak. Biće. Verujte da možete.

Kada smo mladi, znamo i osećamo da je puno toga pred nama. Promene u svim ravnima postojanja: partnerskim, porodičnim, stambenim, poslovnim, fizičkim. 

Sa formiranjem nekih čvrstih okvira življenja javlja se krutost. Potreba da se opstane i održi glava iznad vode čini da postajemo ukočeni u tom položaju. Da imamo sve manje fleksibilnosti jer je to način na koji pokušavamo da iskontrolišemo priču da „kola ne odu nizbrdo“.

Tada su promene upravo ono protiv čega se borimo. Čak i kad osetimo da su neophodne.

Javlja se otpor. 

I često čujem: „Ma šta ona’on priča! Lako je njoj njemu, ona nema xyz, ili, ona ima xyz…“

U pravu ste.

A i niste.

Ovo vam kažem iz ličnog iskustva.
Jer i ja sam bila na tom mestu i ponekad opet sebe uhvatim sa istim mislima.

Nije zlato sve što sija…

Gledamo iz svoje pozicije i sve što vidimo jeste naš napor, mučenje, trud, naprezanje. 

A onda kod drugih vidimo sjaj, sve funkcioniše i svi znaju o čemu pričaju.

Ili su u istom sosu pa nam dodje lakše.

Prvo: nije zlato sve što sija. Svi se sukobljavaju sa problemima, nedostatkom razumevanja, rešenja. Bore sa sopstvenim demonima ali ih ne pokazuju spolja. I vaši terapeuti, lekari, koučovi, savetnici takodje.

Drugo: iza onih koji su napravili pomak i oslobodili se trajno nekih tereta i uspeli da dodju do onog što ih čini srećnim, zadovoljnim, stoji zaista veliki rad, veliki trud, padanje i uspinjanje. Ponekad i velika patnja do svitanja.

Pre petnaestak i kusur godina, jedna moja Maja mi je, uz nekoliko koktela i kafica negde na Vračaru, pokazala naličje medalje. I ta škola mi je ostala zanavek u umu. Često sam tokom godina koje su dolazile mislila na nju i njene izazove. I pomoglo mi je da ih prodjem saznanje da je put često trnovit iako spolja svi vide samo glamur. 

Maki, hvala ti na tome!

Sigurno i vi u svom okruženju imate slične primere. Ili ste i sami jedan od njih. Delite svoja iskustva sa drugima. Ohrabrite ljude, osnažite ih. Dajte podršku i ljubav. Dajte razumevanje i za promenu i za ostajanje u starim pričama. Jer, niko ne ostaje tu gde jeste jer ne želi sebi dobro već ne ume ili se ne usudjuje da posegne za boljim. A to je ljudska osobina.